Српски рјечник

Вѝсоки Сте̏фа̑н, m. Тако се у народу зове син кнеза Лазара, који је послије Косовскога боја у Србији владао и који је зидао намастир Манасију. У народу се нашему приповиједа да је Високи Стефан по смрти оца својега побјегао у Московску па послије неколико година одонуда с војском преко Маџарске дошао у Србију и с Турцима се био и надвладавши их и претјеравши преко мора бацио за њима свој буздован у море говорећи: „Кад овај буздован изишао на сухо, онда се и Турци вратили амо!“ а буздован одмах сам изиђе набријег; у том му се анђео јави говорећи: „И ти можеш и коњ ти може, али ти Бог не да“. cf. Сибињанин Јанко: Гради, кнеже, биће ти за душу, | И за здравље Високом Стевану.